Sunday, October 22, 2017

ПОСТАВЉАЊЕ СРПСКОГ ХАИКУ НА КЊИЖЕВНЕ ТЕМЕЉЕ








Димитар Анакиев
ПОСТАВЉАЊЕ СРПСКОГ ХАИКУ НА КЊИЖЕВНЕ ТЕМЕЉЕ
(Осврт на књигу Јоса Бусон, Цвет дивље руже, Тaнеси, 2016)

Нова књига песама Јосе Бусона у преводу и са коментарима Хироши Јамасаки Вукелића успешан је покушај поправити учињену непревду овом песнику превреднујући његов положај у нашој књижевности, у којој је, захваљујући идеолошком читању хаику поезије Р.Х. Блајта и његовог следбеника В. Девидеа код нас, био представљен готово као другоразредни песник, а свакако непримерно унижен у односу на митологизираног Мацуо Баша.
Већ од почетка деведесетих Хироши Јамасаки Вукелић истрајно ради на превредновању нашег разумевања хаику поезије и то једнако путем нових, експертских превода а такође и издашним стручним тумачењем културног контекста.
Морам рећи да су Хаику новине 1993. основане са истим циљем: борити се против тадашње (а богами и садашње) идеолошке испазности (“зен позерство” као основа поезије) у хаику а за књижевну консолидацију наше хаику литературе. Не знам колико смо у Хаику новинама у томе успели, било је успона и падова, вероватно смо још на почетку, али неки мали кораци напред су сигурно направљени.
Негативан утицај америчке хаику литературе и њених “зен мајстора” сигурно није ишао на руку напорима редакције Хаику новина да хаику консолидију – уместо на идеолошким на књижевним вредностима. Под глобалним утицајем је и наш хаику све више постајао аморфан, безизразан и често без правог садржаја. Борба против шарлатанства у хаику још траје, није га лако победити јер стално мења и гаdеробу и глумце. Књиге превода и коментара Хирошија Јамасакија Вукелића сигуран су путоказ ка озбиљној хаику литератури.
Цвет дивље руже је фасцинантна књига која не може оставити равнодушним читаоца који је иоле заинтересован за хаику тематику. Изузетно квалитетни птреводи чине да се књига не може оставити из руке. Сећам се, први дана када сам отворио ову прелепу књигу записао сам хаику:

Оставим-узмем,
Оставим-узмем, песме
Јосе Бусона.
-Димитар Анакиев

Свакако, стручни културолошки и књижевни коментари су оно што дадаје вредност одличним преводима, омогућавајући дубље разумевање јапанске књижевности и истовремено омогућују домаћем песнику да напредује у вештини писања и разумевања хаикуа. Поређење са Девидеовом (Блајтовом) теоријом хаикуа оставља горак приукус због чињенице да смо тако дуго (више деценија) лутали заведени лажним вредностима - погледајмо пример:

На звоно храна
слетио па заспао
мали лептирић
-Бусон (превод Владимир Девиде)

За тешко звоно
ухватио се и снева
један лептирић
-Бусон (превод Хироши Јамасаки Вукелић)

Ово је један од најпознатијих Бусонових хаикуа. Превод и објашњење које даје Девиде пример су како слаб и површан преводилачки рад (вођен идеологијом, дакле “интелектуални приступ” уместо песничког, без дубљег личног доживљаја и без правог познавања културе) може да упропасти чак и најбоље међу класичним хаику песмама а читаоца наведе на странпутицу (Девидеов превод и објашњење налазе се на стр. 159 књиге Јапанска хаику поезија, Владимира Девидеа, издање Цанкарјеве заложбе, Љубљана-Загреб, 1985) Прави проблем настане када се хиљаде читаоца наведе на странпутицу, а то је странпутица “зеновског” хаику покрета и то је слика нашег хаикуа такође.
Девидеов превод сугерише тему “мир храма” у којем чак и несташни лептирић заспи. Дакле, моћ будизма је толика да мир храма инсекте претвара у цветове. То је слично сликама раја у којима крвождерне животиње заборављају своју нарав и живе са људима и малим, некрвождерним, животињама, овчицама и слично, у срећној заједници - вероватно сте видели такве слике у егзотичним мисионарским књигама? Ево видете дакле, како идеологија злоупотребљава чак и првокласну литературу – једног светског класика - за своје потребе.
У објашњењу овог хаикуа Девиде, доследно, цитира великог ауторитета зен будизма Д.Т. Сузукија, који почиње своје тумачење тврдњом да ће овај хаику тешко схватити неко ко не познаје локални контекст (базично, то је врло слично расистичкој тврдњи да хаику могу да разумеју и пишу само Јапанци). Тврдити да разумевање уметничког дела зависи од познавања локалних обичаја значи негирати универзални карактер уметничког дела, а то даље значи унизити уметника и претворити га у средство одређене пропаганде. У наставку свог коментара Сузуки развија зен будистичку придигу и закључује да је у будистичком храму лептир претворен у цвет и тако постао саучесник у миру кога нуди будизам својим верницима.
Дакле, Блајт-Девиде-Сузуки потпуно игноришу књижевне елементе и тврде да је Бусон овде приказао моћ трансформације креатура природе од стране будистичког учења. На овом месту не могу да се не сетим тврдње јапанског песника Бан´је Нацуишија из једног од његових есеја, да “Блајт уопште није разумео јапански хаику”. Исту тврдњу могао сам више пута чути и од преводиоца Такахаме Кјошија на енглески, Сусуму Такигућија а и многи западни јапанолози, на пример Француз Ален Керверн, мисле исто. Међутим, “неразумети” није исто што и “нежелети разумети”. Када је у питању тако систематично културно деловање, биће да није у питању само обично неразумевање, већ се вероватно ради о идеолошкој злоупотреби литературе.
Погледајмо сада Хирошијев превод. Одмах опажамо две важне ствари: прво је другачији атрибут уз звоно. Атрибут није више “храм” већ “тежак”. Уместо да наше мисли упућује религиозним путем, на “мир храма”, Хироши окреће читаоца ка основном књижевном елементу хаикуа, ка јукстапозицији! (Јукстапозиција није ништа друго него “примитивна метафора” односно “метафора у примордијалном стању”). Наиме, тежина звона и лакоћа лептира постају контрастни јукстапозицијски пар који ствара слику изузетне динамике и уместо зеновске слике “религиозног мира” наједном опажамо да је пред нама слика изузетне драматичности. Дакле драма а не мир је у основи ове песме! Потпуно супротно од онога што тврде Девиде-Блајт и Сузуки!
Уз ову констатацију треба се сетити да су драматичне слике управо једна од најважнијих особина Бусоновог песничког стваралаштва. Присетимо се неких од познатих његових хаику драма, опет у преводу Хирошија Јамасаки Вукелића:

Ка дворцу Тоба
јури пет-шест јахача.
Јесењи оркан.

Даде пастрмку,
а не ушавши, оде.
Врата поноћи.

“Спреми ми конак!”-
викну и мач одбаци.
Снежна мећава.

Могло би се још набрајати и приказивати велико умеће Бусона у изграђивању драматичног контекста унутар тесног простора хаикуа.
Друга ствар коју опажамо је на нивоу глагола: мирно и пасивно спавање је заменило много активније сањање! Наравно, “лептир који сања” је позната алегорија Чуанг Цеа усред које смо се одједном нашли захваљујући компетентном преводу. Како разумети, да је тако велика, грандиозна, културна димензија као што је светски позната алегорија Чуанг Цеа промакла тако великим “стручњацима” као што су Блајт-Девиде и Сузуки? Уместо да говоре о драматичности а познатој алегорији, они тврде да песник пропагира мирно спавање у будистичком храму! Управо скандалозно завођење читаоца на странпутицу!
У свом коментару Хироши наравно наводи алузију на алегорију Чуанг Цеа у којој кинески мислилац релативизира границу између сна и јаве. Из тога Хироши закључује да је ова песма заправо апотеоза песничкој машти коју Бусон уздиже на постамент поетске истине. И ја бих се са тим сложио. Истина о овој песми је много једноставнија и песничкија него што “зен будисти” могу да схвате и желе да прикажу.
Драмаска тензија на релацији тешког звона и крког лептира сугерише краткоћу снова (и живота?) такође.
Могуће је исто тако – да додам са своје стране још једно додатно значење - да овај хаику успоставља и неку врсту (скривене) алузијe на јапанску Илијаду (Хеике Моногатари – “приче о Хеике”) која почиње ударима звона а тематизира Генпеи сукоб крајем 12 века између кланова Таира и Минамото. Поражени клан Таира имао је стилизованог лептира као симбол на грбу своје породице. Кијомори, сурови владар клана Таира, сањао је о потпуној контроли царске куће. Није ли онда лептир на звону управо Кијомори, и Бусон кроз овај хаику упозорава, кроз контраст са тешким звоном које ће сваки час ударити, на краткоћу земаљске власти? Ово значење, иако “локално”, доступно само познаваоцима јапанске историје, такође је могуће, можда је чак и много вероватније од “будистичког” значења о претварања инсеката у цвеће.
Видимо дакле, у закључку, да велика поезија, велики хаикуји, имају многострука значења и по многострукости значења својих песама Бусон је као песник испред Башоа (на памет ми долази само једна Башоова песма која је заиста вишезначна: жаба која ускаче у рибњак). Код свих великих хаикуа имамо једно главно-основно значење и више споредних. Главно значење је због тога главно, што је универзално и његов смисао могу схватити сви људи на планети земљи: они који познају локалне прилике и они који не познају. Споредна значења су локална, немају универзалну димензију, и доступна су само уском кругу познавалаца локалних прилика.
Хироши Јамасаки Вукелић превео је овај хаику тако да истакне главно, универзално значење, споредна значења – исправно - не помиње, јер су маргинална. С друге стране имамо “зеновски круг” ауторитета, чији наш представник је Девиде, који тенденциозно уздиже маргинално (и најмање вероватно) значење у главно значење. Уз то, заради конкуренције Бусона лажном миту створеном око Башоа (Башов песнички имиџ “монаха” проглашава се правом религијом) Бусон се тенденциозно унижава као песник.
Треба ли овоме шта додати? Да ли је аргументација истинито приказана и доследна или аутор заводи читаоца на странпутицу?
Из овог кратког и сажетог приказа видимо како је велики значај преводилачког и критичког рада Хироши Јамасаки Вукелића за превредновање и ревитализацију класичне и модерне хаику литературе и српској али и у другим југословенским литературама. Оваквих примера је у књизи Цвет дивље руже укупно 81 и сви су изузетан преводилачки и културолошки домет, без примера на овим просторима. Предлажем редакцији Хаику новина – да уместо тривијалних превода јапанских класика - у сваком броју објави по 1-2 Бусонова хаикуа у преведу Хироши Јамасаки Вукелића и са његовим коментаром. То би било на линији основне уређивачке политике Хаику новина о постављању српског хаикуа на нове, књижевне темеље.

1 comment:

branko said...

Odličan post!
Davideov prevod ne samo što je ideološki pristrasan, već je i primer pleonazma, tj. upotrebe suvišnih reči, dakle gramatički nepravilan:
"mali leptirić" -- leptirić će uvek biti mali, hteo to Devide ili ne.