Wednesday, December 31, 2014


Alain Kervern, Ban'ya Natsuishi, Jim Kacian and Dimitar Anakiev, Tolmin, Slovenia, 2000, Founding of World Haiku Association

Dimitar Anakiev


I know Ban'ya Natsuishi more then 15 years. He visited me three times and we founded World Haiku Association (WHA), in 2000, in my hometown Tolmin, Slovenia, together with many other poets of the world. For this occasion Ban'ya came to the Balkans with his family and big group of several dozen Japanese poets! Even we didn't succeed in our goal to form INTERNATIONAL and PUBLIC haiku organization based in mutual agreement (which would serve haiku similarly as P.E.N. serves world literature) established WHA was historic event which clearly showed needs of haiku poets of the world (1). The proof is mutual enthusiasm exploded from all sides of the world (2). Today I am proud of being first director of WHA which is nowadays successfully run by Ban'ya Natsuishi and his team. In his poetry collection Hybrid Paradise he wrote a haiku like that:

A haiku reading of the rainy season
can it bring us
a Slovenian transparency?

I remember very well appearance of Ban'ya first collections of 100 haiku in English "A Future Waterfall". Leading American haiku expert of that time, Bill Higginson, in an article published in also leading American haiku magazine, Modern haiku, judged Ban'ya's poems are not haiku. Ban'ya published his answer in Frogpond but general impression is that his poetry was probably better understood In Europe, Balkans and around the world then in North America. Field of so called "International haiku" became a Procrustean bed in which all sorts of dogmatism took place (3) (4). That is a reason more for taking seriously poetry of Ban'ya Natsuishi along with its extraordinary poetic qualities. We need to understand it not only as a poetry but also to understand ideological background and its place in world cultural heritage.

2. Introduction

Ban'ya Natsuishi is an important autor of Gendai haiku. "Gendai" means "modern". But word "modern" in haiku has different meaning than we usually understood with "modernism" in Western art. We were able to see that American paper Modern Haiku took conservative position towards Ban'ya's poetry which is considered "modern" in Japan. American Modern Haiku has pretty pre-modern attitude towards Art of Haiga refusing to accept photo-haiga even photography is one of very typical arts of modernism. Then Basho and Zen cults are widespread among many of authors who publish in American Modern Haiku and they even tend to consider haiku a religious genre (not a form of poetry!). We can see that American "Modern Haiku" has many elements of conservatism and purism, treating haiku poets more as a religious sect then contemporary poets writing on contemporary topics. And What is the situation with Gendai? Let us take a look at four poems by Ban'ya Natsuishi:

My haiku:
a little cedar
nine hundred and ninety-nine years old
* (A Future Waterfall)

A horse of Genghis Khan
a haiku
* (Hybrid Paradise)

The wind
brushing away an old pond
is one of my haiku
* (Black Card)

No love:
a giant tongue of waves
licking everything
* (Black Card)

Japanese cedars on Yakushima island are old more then 5000 years and they are the oldest living beings on the planet Earth. So, it is clear for Ban'ya Natsuishi haiku is something pre-cultural, pre-historic, archaic and elementary. In second haiku he links sense of tribalism and rough power to haiku. In third haiku, we see that one of aspects of his haiku is destroying cultural stereotypes-where "old pond" is a symbol of Basho-Buddhism approach to haiku (symbol of haiku classicism). In fourth haiku Ban'ya mocks idealistic approach of "harmony with nature" - it is not possible to be in harmony with nature, it is unlimited power; you cannot love nature because it is a monster licking everything. In these four haiku we can see very clear and solid ground for an "artistic program" of Ban'ya Natsuishi. He refuses monotheistic Buddhism which, thanks to monotheistic similarities spread in countries tired of Christianity, and embrace original Japanese religion of "8 millions of Gods" - animism. Similar religious foundation we can find in other Gendai authors, such as Tohta Kaneko and Hoshinaga Fumio. So, it seems that Japanese Gendai is also religious movement - not movement of Buddhists but movement of Shinto. "Modernism" in Western sense IS NOT religious movement. Modern human is urban, rational, mostly atheist, socially engaged, individualistic, democratically oriented.
I must say that in Ban'ya case this religious connotation is not predominant. Even he uses regularly "Gods" and "magic stereotypes" (numbers, for example) in building dramaturgy of his poems, he is doing it with some distance. Later I will give example of the distance.
At this point we must decide if we even have modernism in haiku? We have two religious movements which both call own-self "modern" but both are deeply religious, so pre-modern. I discussed with Richard Gilbert, a translator of Kaneko Tohta, a terms he used for Tohta Kaneko work. He uses the term "vanguard" for Kaneko poetry based in paganism. "Vanguard" according to dictionary means " a group of people leading the way in new developments or ideas". But in historic line we see poets who are going back. How, then, they can be "vanguard"? Gendai defined as a religious movement is not vanguard but retrograde movement. It can be spectacular, seductive, attractive but cannot be "vanguard" according to common sense.
But there is something progressive in Gendai: it is opposition to mindedness of classicism which pretend to be eternal and only option for haiku. "We cannot breath" said authors of Gendai and they try to breath freely, that is emancipatory intention. They bring pluralism to the concept of haiku. Now the only question is how plural haiku can be? How much open? Is haiku normal literary form as any other? Or it is limited? If Gendai can really bring the coexistence of different ideologies within the concept of haiku, if Gendai can be really modern and not only anti-classical, then we can say that Gendai is historic turning point in the history of haiku. For the taste of real ideological pluralism I will juxtapose my haiku written on the same topic as Ban'ya Natsuisha and Kaneko Tohta. Topics written in capitals:


Stairs of electricity
carrying lives
to their homes
- Ban'ya Natsuishi

Working class
hurries, hurries, hurries
to catch the escalator
- Dimitar Anakiev


Sixty-six years after Japan's defeat
white smoke
from a nuclear reactor
- Ban'ya Natsuishi

After Hiroshima
and Fukushima a tuxedo cat
shits on the hill
- Dimitar Anakiev


pacific ocean
as if brooding eggs
girls on the shоrе
- Kaneko Tohta

It is named Pacific
but its waves on the rocks
call the revolution
- Dimitar Anakiev

All my three haiku I offered here in juxtaposition are written from Marxist viewpoint. So let as compare, by haiku, messages of Shintoism and Marxism to humanity. Is haiku capable of such broad and complex mission? Or haiku means only Narrow Road to provinces of spirit?

- to be continued (Next continuation: Analyze of Ban'ya Natsuishi poetic method-what way Ban'ya compose poems?)



Monday, December 29, 2014

HAIKU, A FEMINIST PERSPECTIVE, An essay about haiku collection "Seven Sunsets" by Sayumi Kamakura

Dimitar Anakiev
( An essay about haiku collection "Seven Sunsets" by Sayumi Kamakura )

"She is a voice of woman in this world, not just her culture. She is 'faithful' to details which all women can recognize. This selection is more overtly a woman's perspective, but even her more abstract haiku capture intriguing perspectives."
-Susan Diridoni, in HaikuMasterClass, Facebook, November 22, 2013

It is an ancient attitude of civilization that literature, music and arts cannot be limited and defined by cultural, racial and sexual criteria.  Even so French writer and philosopher Hélène Cixous formulated in 70' years of 20th century a new literature concept named "women's writing". This genre (related to movement) became very popular expression of feminist viewpoint to the world. So what is "women's writing" if writing cannot be sexually defined?  It is an emancipatory concept in literature before all.

"Women's writing" has nothing to do with sexual affiliation of writer but is tied to a particular strategy or methodology of writing and reading text. This strategy is distinctive in deconstructionist standing point to the world of traditional literature. What is it that needs to be deconstructed in relation to haiku poetry? On the first place, the mythology. Or better to say the mythologies (of all kinds) because, according to many sociologist, cultural anthropologists and philosophers. mythologies are invented to give sense to violence, to make violence divine, bearable and unquestionable. Questioning myths is a Sisyphean task for strong, fighting spirits only.

What is for Adam
to be short of bone
because of Eve?

"Body", "house" and "water" are topics (motifs) that always appear as typical metaphors, symbols of "women's writing" but also following characteristics: subjectivity, associativity, sub-logic (intuition), equivocation; then elliptical, rounding syntax, horizontal structure, open form and linguistic skepticism as awareness about the difference between life and the written, excessive sensitivity to linguistic formula, expressing a preference quasi-oral, issues, shouts, addressing... that all is an usual aesthetic set of "women's writing".

"Good morning" to you–
my lips in the shape
of a triangle

Fascinating expression of psychological suffering of women that became aware of the existence of other women in her husband's life: painful expression of lips associates the "love triangle".

I wonder:
can we live together
with selfish garbage?

With so many great poems in the collection this poem is the most stronger feminist voice of Seven Sunsets. This is not only because of its directness and brutality of expression (deconstructing all falseness and artificiality of the world) but also because of thematizing the topic of "selfishness" that is one of the most prominent principles of our civilization and our time. Local meaning of the poem is perhaps personal but it also can speak in the name of society. 

A red trafic light–
three leaves don't like
to wait

This haiku means "Nature cannot wait, life is (always) going on" and consequently it brings the perspective of materialism to the collection, the primacy of materialism over idealism. That is very important to point because haiku is usually understood (sometimes even arbitrary) as an idealistic or religious poetry.

Water flows
from the cutting board
to the time of young girl

"Seven sunsets" is not a collection of poems concerning one situation or one period of life–quite contrary–it is systematic poetic analyze of the state of "being women". The collection includes dreams, hopes, disappointments, sadness and grief, happiness, being–child–and–being–parent position, being a women focused on the husband and being a free independent women too.
In 120 poems classified in four parts the collection offers an amazing richness of symbols and different poetic ideas that are authentic, original and credible. This can be done only by a exceptional, great poet.

Orpheus crying–
I wonder:
will my husband cry?

Orpheus and husband are juxtaposed showing respect and love of poet to her husband but at the same time the myth of Orpheus is rationalized and deconstructed.

In HaikuMasterClass,  I concluded discussion about Seven Sunsets with following words: “In Sayumi Kamakura work we have seen author writing within the field of taboo topics and opening of Pandora Box. For this very delicate work some readers probably felt a resistance because it is not easy to write poetry on taboos. I understand very well the instinctive reaction of reader of stepping back that may be seen conditionally 'conservative'. In fact taboos are vital point of humans and each of us want to protect own vital points. That is additional reason for admiring Sayumi Kamakura work, thematizing taboos is something that gives Seven Sunsets collection really admirable gigantic dimension. I thank you all for the respectable discussion, in that way we had ability to point importance of the collection that is rare to be seen in decades and to rethink the very mission of poetry.”

"Seven sunsets" is one of historic landmark of haiku poetry for his emancipatory potential (feminism), for his materialistic philosophical position (contemporarity) and for its extraordinary poetic values. It is monolithic collection like a monument on the way of real authorship in haiku poetry.

Sunday, December 28, 2014


Димитар Анакиев

”Све литерарне форме су универзалне, све културе су раправноправне”
- - - Међународно удружење П.Е.Н.

ШТА СЕ УЗ ”НЕИЗГОВОРЕНО” ЈОШ МОРА РЕЋИ - кратки критични џем-сешн на тему књиге Људмиле Балабанове : ”Хаику, вилин коњиц под капом -снага неизговореног” -
Издавачки центар ”Бојан Пенев”, Софија, 2014ISBN 978-954-872-88-0

Обимним и темељним делом Људмиле Балабанове на 500 страна под називом ”Хаику, вилин коњиц под капом - снага неизговореног” бугарски читаоц добио је културолошко-поетску студију каква су на енглеском дела Р.Х. Блајта и на хрватскосрпском Владимира Девидеа. Реч је заиста о великом догађају за бугарску литературу и пре свега за бугарски а самим тим и за балкански хаику. Тамо где Балабанова проговара као песник значајног песничког искуства књига се чини посебно убедљивом а ауторица је једнако занимљив књижевни критичар у разматрању естеике хаикуа, питања симболизма и метафоричности.
Главна снага и слабост ове књиге проистичу из велике ауторичине амбиције да у једном истом делу разматра хаику као културолог, као лингвиста и као песник. Такав комплексан и свеобухватан став доноси књизи значајну предност пред разним данашњим редукованим схватањима хаикуа и омогућује да се разуме сва величина бављења хаику поезијом; с друге стране поставља нас пред проблеме који су у западном хаикуу били уочени већ раније а један од тих проблема је превелики утицај културолога и лингивиста на наша схватања о (хаику) поезији. Другим речима могу ли мишљења културолога и лингвиста о поезији и версификацији бити једнако валидна као и мишљења песника и књижевних критичара (могу ли чак она преовладавати над песничким мишљењем?). Ово исто исто питање поставили су бројни песници у задњој деценији, међу осталима Бања Нацуши и аутор ових редова. Поновићу своје схватање: мислим да мишљења културолога и лингвиста о поезији не могу бити мериторнија од мишљења песника и књижевних критичара, јер ако јесу, то би онда значило да, на пример, прихватамо став да су мишљења инжeњера о медицини важнија и мериторнија од мишљења лекара. Такве деформације у пољу хаику поезије почеле су у почетку због превелике фасцинације културним разликама а касније су манифестоване у тенденцији културне надвладе Запада над Истоком (тзв. ”оријентализам” и касније ”глобализам”). Уистину немамо никакве разлоге да би хаику као поетску форму третирали другачије од било које друге литерарне форме само зато што потиче из другачије културе. Шта више, то би било супротно духу поезије и супротно основном постулату Међународног удружења П.Е.Н. који каже ”све форме су универзалне, све културе су раправноправне.”
Ако ово стајалиште Међународног П.Е.Н. узмемо за основу нашег става, као цивилизацијски стандард, онда можемо приметити да се у поменутом делу Балабанове рефлектују контрадикције које су последице савремених културолoшких притисака на разумевање поезије. Мислим да је то нормално с обзиром да је у питању владајући тренд у англосаксонској литератури кога ни један релевантан аутор не може заобићи. Зато је важно изнова се суочавати са контрадикторним ставовима. О чему се ради? Суочавамо се са две основне стратегије наметања културне супериорности Западњака над хаику поезијом и политике културног апартхејда (1):
Реч је прво о лингвистичкој негацији форме хаикуа кроз негацију јапанских слогова (”онђи”, ”море”) и друго о разумевању хаикуа као идеолошке (црквене) поезије - поезије једне идеологије, идеологије ”зен будизма”. Несумљиво је да је хаику свој врхунац доживео са Башоом и његовим зен-будистичким опитима, једнако као што је несумљиво да је форма романа свој врхунац доживала са Достојевским. Да ли ми због тога роман називамо ”хришћанском формом”? Мора ли писац романа да буде хришћанин? А шта ако је писац атеиста попут Максима Горког? Идеолошка ограничења уметности су неприхватљива и могу се срести само у тоталитарним друштвима. Због тога чуди данашња раширеност ставова да се хаику мора третирати као ретроградна-релиозна-историјска форма а не као модерна уметност која служи савременом човеку да изражава свој живот.
Једнако се понавља неистина да су стихови са 5 и 7 слогова уникатно јапански и због тога непреносиви у западне језике. Уистину су стихови од 5 и 7 слогова кинеског порекла. Они означавају ритам природе јер се бројеви 3, 5 и 7 сматрају магијским зато што су узети из природе (седмица има 7 дана, рана зацељује за 7 дана, бамбусова колиба има животни век 7 година итд.) Песници старине сматрали су поетским идеалом да њихова поезија одражава ритам природе и зато су писали стихове у 5 и 7 слогова. Као што ”киго” везује садржај песме за циклус годишњих доба (природу), тако и форма од 5 и 7 слогова везује ритам песме за природни ритам. Морам рећи да у свом песништву увек поштујем ритам од 17 слогова у песмама које тематизирају природу. Ако пак пишем о друштвеним темама, онда се, логично, не обазирем на ритам 5,7,5. На пример недавно сам као рекцију на немила догађања у Америци написао хаику на енглеском:

Black president kills (5)
marginal Negros: hand in hand (8)
racism and classism (5)

Овај хаику има на енглеском 18 слогова а дословно преведен на српски чак 26:

Црни председник убија (8)
маргиналне црнце: руку под руку (11)
расизам и класизам (7)

Наравно да сам ја ту песму могао да препевам у 17 слогова, ево верзије којом сам врло задовољан:

Црни председник (5)
убија маргиналне (7)
црнце: класни рат (5)

Међутим, с обзиром на друштвени карактер песме, нема никаквог смисла држати је у ритму природе јер се класни рат не одвија путем природних ритмова већ због историјско-политичких разлога. Дословна верзија пак задржава виталност и сировост оригинала, који је у потпуности у складу са ђијурицу стилом Сантока Танеде и друштва. Упитању је јединство стила и тематике.

Овим примерима желим рећи две ствари: хаику форма има дубоки смисао и идејно-идеолошко значење и не може бити апстракно регулисана некаквим квази научним лингвистичким и културолошким теоријама. И друго, одлуку о форми доноси само и једино песник а не никави лингвисти или културолози, јер је одговорност за написану песму искључиво песничка - није то нека лингвистичка или културна ствар или ствар друштвеног договора. 3бог тога постоји у песништву још од античких времена институција ”поетске лиценце” (litentia poetica) који обезбеђује песнику сувереност приликом писања. Исто тако одбацујем дилетантско стварање неких посебних културних модела хаикуа (на културно-лингвистичкој бази) јер су противни законима поезије и литерарним стандардима цивилизације на које нас упућује Међународни П.Е.Н.

Паралелно са покушајем лингвистичке и културне нагације хаику форме и идеолошког дефинисања (зен)-обоје нескладних са основним становиштима Међународног П.Е.Н.-а - потиче акција да се хаику дефинише као ”жанр”. Ово је у потпуности амерички изум складан са културом капитализма који све претвара у робу, па тако и хаику. Они дакле тврде да хаику није ”форма” већ ”жанр” а шта је жанр? Жанрови су тржишне нише направљене ради брзе и лаке продаје. Због тога се хаикуу одриче статус посебне и самосталне поетске врсте (форме) и претва се у ”жанр”, као што је то у филму: криминалка, хорор, трилер, вестерн... где је тачно прописан садржај који се стално понавља у другим комбинацијама и зато има своју публику којој се лако продаје због предвидљивости. Мислим да је управо то тачка у којој књига Људмиле Балабанове заслужује пажљиву критику јер делимично некритички прихвата комерцијалне ставове о хаику а удаљава се од литературних стандарда које прописује П.Е.Н. У одбрану аутора треба одмах рећи да сем владајућих комерцијалних учења доступних на енглеском других и другачијих ставова нема- нису публиковани, нити разматрани, нити постоји институција која на међународној равни заступа хаику. Вероватно због послератне Америчке окупације Јапана хаику је изузет из корпуса светске литературе и третира се приближно као ратни плен и приватно власништво неколицине песничких занесењака. Ово нарочито важи у последнје две-три деценије када је хаику потпуно привитазован. Ауторица је зато била принуђена да се ослони на оно једино што постоји: приватно ”знање” које скоро четири деценије лансира амерички козервативни и приватни часопис Модерни хаику и његови сателити. Институционализирано јавно знање о хаику не постоји, вероватно због послератне Америчке доминације над јапанском културом и државом. Да се потсетимо речи Владимира Девидеа: ”ми на жалост данас хаику учимо од Амариканаца а не од Јапанаца”.

Ово стање се рефлектује и у другом делу књиге који Људмила Балабанова посвећује Светском хаику јер употрабљава назив ”жанр” и делимично следи идеју културних подела хаикуа. Ипак је у питању значајно поглавље који омогућава увид у хаику на свету. Ауторица овако дели хаику:

1.Први покушају адаптације хаику жанра изван Јапана
2. Јужноамерички хаику
3. Европски хаику
4. Руски хаику
5. Енглески хаику
6. Балкански хаику

Сматрам да је Балабанова добро учинила што је издвојила балкански хаику од Европског јер је балкански аутор по много чему ближи јапанском анимизму (велики број персонификација) него западњачкој рационалности (”објективни корелатив”) а то истовремено показује да жанровска паковања хаикуа нису пут којим се може доћи до значајних схватања.
Ако би мене неко питао ја бих поделу хаику у свету - следећи Људмилу - учино овако:

1. Први сусрети са хаику
2. Хаику у Јужној Америци
3. Хаику у Европи
4. Хаику у Русији
5. МекДоналдс хаику, хаику у Енглеској
6. Хаику на Балкану

У трећем делу Људмила Балабанова опширно анализира хаику у Бугарској и доноси доста занимљивих увида који обогаћују разумевање хаику на Балкану а која ми из ех-Југославије не познајамо довољно.
У овом мом кратком и неуједначеном прегледу треба поменути и значајне додатке ове књиге, као што су копије оригиналних писама између Блајта и Хекета и копије првог издања бугарских превода хаикуа иѕ 1943 (Песме Јамата).
Значајна књига, која упркос контраверзном утицају владајућих комерцијалних принципа, представља један од великих корака хаикуа на Балкану. Посебно треба истаћи ауторичину амбицију, тако ретку на овим просторима, да се темељито и свеобухватно позабави једном темом која захтева специфична и комплексна знања до којих није једноставно доћи. Треба истаћи и њену храброст да се упусти у пионирски истраживачки подухват у врло неповољном склопу друштвених околности. У својој намери је у потпуности успела.

(1) више о овој теми у постовима на мом блогу (Камесан хаику блог):

-Талибани хаику заједнице (на енглеском):

-Политика културног апартхејда (на енглеском):

Thursday, December 25, 2014


Black president kills
marginal Negros: hand in hand
racism and classism

- - - Dimitar Anakiev

HMC, 12/25/2014

Wednesday, December 24, 2014


Димитар Анакиев
(о ”везаним” и ”невезаним” метафорама)

Обе врсте метафора: ”истиочњачке” и ”западњачке” су по својој природи јукстапозиције или суперпозиције, једино што су ”источњачке” одвезане а ”западњачке” завезане...
---Димитар Анакиев (Хаику Мастерклас, 08.07.2012)

Сматрам да је концепт дефиниције и дефинсања врло непоетичан (супротан природи метафоре) зато ћу се уздржати од дефинитивних закључака приликом разматрања теме. Желео бих да пажњу усмеримо према терминима које рутински употребљавамо не размишљајући о правој природи метафоре (тј. двоструког значења). По мом суду јукстапозиција је основна (примитивна? неразвијена?) метафора (коју проф. Душан Пајин назива ”унутрашња метафора” /ВХА1*/ а Брус Рос ”апсолутна метафора” /МХ 43.2**/ тј. постоји дистанца између између ствари које се пореде и оне се не додирују. Такав је случај у хаикуу кога сам јутрос објавио:

Слобода да се
буде наг усред поља:
дисање кожом

- Димитар Анакиев

”Слобода” и ”кожа” су постављени на различитим позицијама у песми, оне се не преклапају директно: значи да је метафора ”невезана” или ”отворена” за различита значења. Ако пар појмова који се међусобно пореде (”слобода” и ”кожа”) заменимо са две боје (на пример са ”жутом” и ”плавом”) обе боје ће задржати своје основне особине и ”додатно значење” међусобног споја остаће невидљиво у имагинативној сфери. Међутим, ако спојимо ”жуту” и ”плаву” њихове особине ће нестати и само ће ”зелена” боја, резултат њихове интерекције, постојати у песми. У том случају ће ”зелена” бити везана метафора.
Везане метафоре су ”непрозирне” и ”мистичне” зато што не можемо видети структуру и све њене делове. За пример узмимо следећу метафору:

чупави облаци у плаветнилу

у фрази ”чупави облаци” видимо само један члан поређења: ”облак” али не знамо да је је чупав као овца, као коза, као памук, као човек, мангупски или паперјаст као птица. Значи једнако у ”везаним” или ”невезаним” метафорама читаочева машта је неопходна: у ”невезаним” метафорама машта полази од елемената који се пореде и тражи ”додатно значење” док у ”везаним” она полази од ”додатног значења” да би пронашла недостајући елеменат поредбеног пара. Ако означимо метафору као троугао са теменима А, В и С где су темена А и В пар елемената који се упоређује а С је ”вишак значења” или ”ново, додатно значење” /тј. она ”зелена боја” која се добија мешањем А (жуте) и В (плаве)/ видимо да је ”источњачки” јукстапозициони пар метафоричког троугла А, В (додатно значење непознато) док је ”западњачки” поредбени пар или С, А или С, Б.

Прошле ноћи у коментарима запазио сам занимљив коментар Маје Љубенове па га придодајем овде - Маја каже:

” Предпостављам да је 'везана' метафора оно шта ја зовем 'директна' или 'отворена' - то је метафора коју налазимо у свим поетским формама западне литературе али и на Истоку док је ”невезана” нешто налик на ”наговештену метафору” - када су фрагменти и фразе у хаику сучељени на начин да чине метафору. На пример:

северни ветар-
неки гладни пас трза
на мој капутић

- Маја Љубенова

нисам желела да кажем да је 'северни ветар' заправо 'гладни пас' али сам то наговестила".

По мом мишљењу метафорички пар А, В нису фразе ”северни ветар” и ”гладни пас” већ се јукстапозиција (метафора) формира у међудејству појмова ”ветар” и ”капутић”. Могуће су интеракције разних појмова али главна оса значења ове песме налази се између појмова ”ветар” и ”капутић. Поређење ”ветра” са ”псом” је стилска бравура али није основа песме.


**WHA1 (World Haiku Association inaugural conference, Tolmin, Slovenia,
2000, paper presented by Prof. Dušan Pajin, Belgrade)
**MH.43.2 (Bruse Ross: "Haiku Mainstream: The Path of Traditional Haiku in
America", Modern Haiku, Santa Fe, NM, 2012)

Хаику Мастерклас 08/08/2012

БЕЛЕШКА: Почевши од 2012 до данас Димитар Анакиев (ака Камесан) одржава Фејсбук групу ”Хаику Мастерклас” у којој је преко 1500 песника из целог света. Група ради на енглеском језику. Као вођа групе Анакиев ради песничке едукације перидично објављује ”Јутарње цвркуте” на разне теме а поред тога се објављују и коментаришу песме, воде дискусије о отвореним питањима или се одржавају песничка такмичења и конкурси.

Monday, December 22, 2014


Превод: Димитар Анакиев

بي آينه
موهايم را چتري مي زنم
شب يلدا

Без огледала
скраћујем себи косу-


پس از من
نام كوچكم از آنِ تو
ستاره ي كم فروغ

”Угасла звезда”
нађох ти име што ће
ме надживети


اين شب تاريك
به جايي مي رسم آخر
امتداد شمشادها

У тамној ноћи
ко зна куда ме воде
ови шимшири

THREE POEMS OF HENGAMEH AHMADI (An essay by Dimitar Anakiev)

An essay by Dimitar Anakiev

بي آينه
موهايم را چتري مي زنم
شب يلدا

without a mirror
I shingle my hair
winter solstice

It is an excellent classical style haiku poem but at the same time personal too (as any well written poem must be). One of the most important knowledge of haiku poet is how to use "kigo" (season word) which is considered to be a "word with an intention". Poet must use this intention to express own-self so to employ an intention of nature to speak about human life. That is the main art of haiku. Here we have "winter solstice" used as "kigo". What is the "intention" of winter solstice? It is known for shortest days. So the days are short and - what a nice "coincidence" - the poetess makes her haircut short. This coincidence of short hair and short days are very telling, very poetic and nice. She did haircut without a mirror what also speak for itself. I leave now the audience here to imagine and seek own meanings.

پس از من
نام كوچكم از آنِ تو
ستاره ي كم فروغ

this dark night
I will finally reach somewhere
along box-trees

”star" (watching stars or sky with stars) is a summer topic (kigo). Usually it is related to joy and pleasure of bright summer nights. But here we have "dimming star" in first line expressing sadness. The contrast of bright atmosphere of summer night and poetess sadness is very strong.
The second and third line are written as a puzzle which is perhaps result of local cultural influence. I believe this haiku thematize the transience of human life. Poetess find a way for the object of her sadness to outlive her. It is her sadness that is eternal - living through her poetry.
In an attempt to translate this poem into my native Serbo-Croatian I composed such expression (re-translated back into English):

"Dimming star" -
I found a name for you
which will outlive me

اين شب تاريك
به جايي مي رسم آخر
امتداد شمشادها

this dark night
I will finally reach somewhere
along box-trees

Very touching, dark and deep poem. The "kigo" is "box-trees" which is used "all year". Box-trees are seen as a sombre plant and sprigs of box were given to mourners at funerals to throw onto the coffin. It is clear where poetess' imagination reaches - it reaches to the final destination where all human finish their life. Still young poetess describes her life with this poem like a tunnel of box-trees in the night as a life without life. "Finally" reaching the world of death is presented like a relief.

Taken from Haiku MasterClass, 21-22/12/2014

Sunday, December 14, 2014

НУКЛЕАРНА НЕСРЕЋА, права хаику антологија 21 века

Димитар Анакиев
НУКЛЕАРНА НЕСРЕЋА, права хаику антологија 21 века

Почетак двадесет првог века суочио је свет са новим питањима друштвеног, политичког и културног развоја. Постављено је питање како ће изгледати хаику 21 века а понуђени су и различити одговори: од оних који покушавају да потпуно негирају примат јапанске културе и традице у хаику дефинишући га кроз другачије културне вредности па до епигона класичних хаику принципа. Највећи пробој учињен је у ”киго” техници откривањем концепта ”кључних речи” али се јасан пут развоја овог концепта није указао. Било је запажених покушаја да се ”кључне речи” организују по некој замишљеној космогонији а по узору на класичан саиђики (1), затим око локалних културних знаменитости (2) или око само једне теме (3).
Организацијска структура ”кључних речи” остаје и даље отворена за различите уређивачке концепте и истраживања. У овој сфери одржаваће се уредничка такмичења и верујем да ће управо ово такмичење – у трагању за најбољим концептом – обележити хаику 21 века. Избор кључних речи одређиваће идеологију антологичара – његов поглед на свет. Уредник антологије ”Нуклеарна несрећа” (Meltdown), у Кјоту живећи британски песник Стефан Гил, (Stephen Gill) понудио је два концепта избора и уређења ”кључних речи”. Први помиње као део концепта нечега што он зове ”Енхаикопедија” садржи 53 кључних речи:

ЕНХАИКЛОПЕДИЈА (по абецедном реду у оригиналу): животиња, арома, птица, тело, дете, климатске промене, одећа, боја, смрт, катастрофа, поље, ватра, риба, цвет, храна, бог, зрневље, дом, врелац, лед, инсект, смех, лист, љубав, машина, ум, месец, музика, мит, људи, место, загађење, киша, река, школа, море, сексуалност, сенка, сан, снег, мртва природа, камен, сунце, тао, време, додир, транспорт, путовање, дрво, вода, ветар, свет, рад

други уреднички избор садржи 77 кључних речи (тема) по којима је организована антологија ”Нуклеарна несрећа” и које представљам овде:

НУКЛЕАРНА НЕСРЕЋА (по абецедном реду у оригиналу): зона, зоолошки врт, жуто, чежња, година, Ксанаду, жена, водена птица, рат, шетња, вулкан, село, горе-доле, универзум, цунами, град, нијанса, гром, укус, залазак, пањ, ток, олуја, спорт, чаролија, пољубац, путовање, драгуљ, острво, болест, хортензија, лов, кркљанац, оклевање, врућина, рука, коса, град, гроб, злато, трава, стакло, Генђуан, врт, будућност, гљиве, воће, пријатељ, магла, борба, фестивал, вече, празнина, помрачење, кап, пиће, змај, лутка, пас, јелен, врана, хладноћа, приговор, облак, дрво трешње, мачка, аутомобил, посао, Буда, библија, поветарац, књига, чамац, залив, уметност, амфибија, извињење

С обзиром да су у питању отворени концепти дозволићу себи само успутна опажања: уредник – антологичар антологије ”Нуклеарна несрећа” најчешће узима по 2-3 кључне речи по сваком слову абецеде (што у преводу није могуће пренети) и то изгледа у енглеском овако: ”а” (“apology”, “amphibian”, “art”), “b” (“business)... и те кључне речи представљају песничке теме заступљене у антологији. Друго опажање је могући однос између две групе кључних речи као између КИДАИ и КИГА, што ће рећи између теме и субјекта песме, о чему би ваљало размислити код конципирања изабирања и конципирња кључних речи. И треће опажање односи се на карактер кључне рече: оне, кључне речи, могу бити сезонске (”киго”) или несезонске. Овде дајем пример из антологије за оба случаја – све песме сам преводио доследно у српскохрватских 17 слогова:

ВОДЕНА ПТИЦА (сезонска реч-”киго”):

Ево ме гледам
сиву чапљу што гледа
овај водопад
- Роберт Меклин

Носи црнину
корморан-у очима
му паклени сјај
- Нобујуки Јуаса

Водена птица
одлете проширивши
- Јошихико Сузуки

Грудима секу
патке у потоку
- Саћихико Ишизава

Та сива чапља
перфектни стилиста:
вече раног лета
- Мари Кавагући

РАТ (несезонска кључна реч):

Стабло секвоје:
међу годовима су
два светска рата
- Акира Киби

Место на којем
је каже рат завршен:
парче рајчице
- Тоши Ида

Топовске цеви
уперене ка мору-
топџија: нарцис
- Ицујо Хагашинака

тврђава на језеру:
јесен напада
- Казуе Гил

Преко шанаца
вилини коњици
нападоше село
- Хисаки Мијазаки и Такеноући Нара

зидови старог храма:
дивљи врт цвета
- Сели Мекларен, Јафина полуострво, Шриланка

Старо ратиште:
посвуда разбацан оклоп
- Ричард Донован

Вечити патос
пораженог клана
- Акито Мори

Претопљена су
у топове: црквена
звона са слике
- Михаел Ламб

Настављајући даље причу о уредницима и њиховим уређивачким концептима у хаикуу 21 века потребно је обратити пажњу на ширину и број песника које антологија обухвата, као и на то да ли се теме унапред одређују песницима или се теме изналазе ретроградном анализом већ написаних хаикуа који су настали независно од уређивачког концепта. У три раније поменуте антологије ширина и број песника су различити: прва збирка обухвата песнике Јапана, друга песнике покрајине Кумамото на острву Кјушу а трећа збирка је раширена на цели свет. У поређењу са ове три збирке антологија НУКЛЕАРНА НЕСРЕЋА показује специфичност: она је настала у међународном песничком кругу ”Хаилстоун” кога саћињавају 24 песника и по припадности групи и колективном духу се донекле може упоредити са другопоменутом антологијом ”Хихи” хаику групе из Кумамота. Антологије које настају интерактивно у сарадњи групе песника са вођом групе типичне су за јапанску културу. Настанак песама је контролисан и колективни дух је веома присутан како у свакој песми тако и у антологији као целини. Управо двојна природа хаикуа који је истовремено индивидуална песма и производ колективног духа највише недостаје западњачком хаику који лишен своје колективне припадности и друштвеног улоге чешће личи на одбачени поетски фрагмент него на песму која омогућава поетски дијалог појединца и друштва – што је једна од основних црта јапанске поезије.
Квалитет колективног духа веома краси поезију сакупљену у антологији хаикуа НУКЛЕАРНА НЕСРЕЋА и управо по том квалитету ова збирка отскаче од свих хаику збирки на енглеском језику. Слажем се са уредником, Стефаном Гилом, који сматра ову антологију најбољом збирком хаикуа на енглеском језику досад. Не само због изузетног и за западне услове необично високог квалитета песама. То је компактна збирка у којој су хаикуи и аутори тако густо преплетени да се антологија чита као роман и у ствари даје одговоре на сва питања о томе како треба да изгледа хаику 21 века, каква је улога јапанске културе у савременом хаику и и каква је улога енглеског језика. А управо су то питања на којима се савремени хаику највише саплиће.
Међународни хаику круг Хаилстоне формиран је у Кјоту 2000 године. Његов југословенски члан је српски песник Бранко Манојловић. Као илустрацију колективног духа хаикуа објављујем превод песме коју је Бранко написао заједно са јапанским песником МТ. Огуром:

како да четкицом ухватим
твоју песму
- Бранко Манојловић и МТ. Огура

и за крај овог приказа омиљена тема аутора ових редова:

МАЧКА (несезонска кључна реч):

Снег пада преко
прегажене нарцисе:
мачка се жури
- Реико Хајахара

На крају дана
међу мојим мајцама
мачка преде
- Роберт Меклин

Пиљим у тебе,
да, јер на глави носиш
некаву мачку
- Елис Евери

У корпи бицикла
мачка путује-сја
грбави месец
- Уршула Мајерл

Шапу напоље,
шапу унутра-мачка.
Зашушта лишће
- Мари Кавагући

Јесење сунце-
мачка ускочила у
камени фењер
- Дуро Ђаије

Дошло је време
да се мачке прикупе-
вече на гробљу
- Мајуми Шигета

(1) 『現代俳句キーワード辞典』立風書房 1990 (romaji title: Standing wind Shobo 1990 “Dictionary of Modern Haiku keywords”), edited by 夏石番, Ban’ya Natsuishi, 1990, Japan, ISBN 4-651-60046-8

(2) くまもと風土歳時記 [romaji title: “Kumamoto saijiki”], translation: “Season-word Dictionary of Kumamoto Environs,” author: HIHI Haikukai, published by: Hihihaikukai (212 pages), 20 January 2007. ISBN 978-4-87755-266

(3) Камесанова светска хаику антологија на тему рата, насиља и кршења људских права (KAMESAN'S WORLD HAIKU ANTHOLOGYON WAR, VIOLENCE AND HUMAN RIGHTS VIOLATION - Copyright © 2013 by Kamesan 亀さん本 BooksISBN: 978-1-626201-69-9, Editor: Dimitar Anakiev, Cover design & Illustrations: Kuniharu Shimizu)

Saturday, December 6, 2014



blood-stained hands in the black soiled Ukraine

cold war turns into hot affairs of ancient drives

crisis broadening politicians' smiles

burial places after the airstrikes new burial places

traveling from Afghanistan to Ukraine carovans of drones

night rushes through bullet holes Donetsk

dusk lengthens the refugee child's glance homeward

в украинском чернозёме руки в крови

холодная война - горячие новости о старых ранах

кризис расползаются улыбки политиков

могилы бомбёжка ещё могилы

из Афганистана к Украине караваны дронов

мчится ночь сквозь дырки от пуль Донецк

удлинняются тени взляд ребёнка-беженца в сторону дома