ALAT ZA ZANAT - Haiku radionica (6)

U prethodnim postovima HR sam želio da pokažem vezu ritma 5,7,5 sa samom suštinom haiku poezije: magijski ritam i prirodnost forme koja je nastala hiljadugodišnjim osluškivanjem ritma prirode. Precizno rečeno: 5,7,5 je organska forma haikua. Haiku je forma 5,7,5. Haikui bez njegove organske forme - ako time ne ispunjuju neki poseban cilj - treba zvati drugim imenom, recimo: haikujčići tj. pesme koje nisu porasle do haikua. U normalnoj praksi haiku umetnosti ti naši haikujčići bi u stvari bili skice za haikue, nešto iz čega se haiku pravi. Moglo se je takodje videti da ta forma nosi sa sobom i kutiju umetničkog alata koji je neophodan za celovit umetnički rad i majstorsku praksu: bez forme ostajemo bez majstorstva i što je najsmešnije tzv. slobodna forma postaje puki anamorfizam bez posebnog značenja. U ovom postu hoću da pokažem značaj rada na formi za sadržinu pesme tj. da forma haikua nija sama sebi cilj, niti je to neka bezvezna kozmetička operacija već da brušenje forme svim alatima koji su kroz vekovnu praksu stvoreni ima diretne veze sa sadržinom samom. Jednostavan primer pokazujem na svojoj pesmi o "šarenom leptiru":

Gde sleteti ? Gde
sleteti ? Gde sleteti ?
Šareni leptir.

Ovaj haiku nastao je 1997. u vreme kada sam po drugi put došao u Sloveniju, ovaj put samostalnu, u kojoj sam se našao kao stranac i potpuno neprilagodjen vladajućoj nacionalnoj euforiji. Morile su me misli o povratku u Srbiju ili čak o odlasku u Kanadu. Dakle nisam znao gde sleteti ? Pesma je nastala iz poistovećenja sa leptirom koga sam posmatrao i koji se ponašao shodno mom osećanju. Dakle, pesma nije impresionistička već duboko ispovedna.
Cik-cak forma prva dva stiha odražava let leptira ali i izražava stanje mog unutrašnjeg haosa i raztrganosti. Kigo je šareni leptir, šaren zbog šarenila mojih osećanja. Slobodno mogu reći da je forma ovde upotreljena majstorski za izražavanje sadržine tj. forma=sadržina. Sličnu upotrebu forme za izražavanje nešto drugačijeg sadržaja izražava haiku koji sam danas napisao:

Vrab-čić-vrab-čić-vrab
-čić-vrab-čić-vrab-čić-vrab-čić:
kljuje po stolu.

Ovde nema duboke ispovedne crte, zato je haiku možda nešto plići, ali forma dobro izražava istinu vrabca, njegovu sitnost i izmrvljenost dok kljuje mrvice, i ipak nešto govori iz humanog ugla gledajući, to da pesniku njegovo neprekidno, učestalo udaranje kljunom već dosadjuje i odzvanja u "malom mozgu", kako se kaže.

Pitanje je: zašto ova dva pomenuta primera nisu moguća u anamofnom obliku tj. bezobličnom obliku. Pa upravo zbog bezobličnosti koja ne postavlja pred pesnika zahteve i oduzima umetniku metar i kritirijum u komponovanju. Paradoks je reći ali je istina: bezobličan oblik uskraćuje pesnika za igru. A umetnosti nema bez igre. Pored svega ostalog, forma 5,7,5 je i nalik na zacrtani peščanik u kome se pesnik može prepustiti igri kao dete - i pritom izražavati duboke istine o sebi i svetu. Prisetih se odgovora Branka Miljkovića na pitanje u intervjua koji je na ovu temu postavio novinar, i to: Zašto ne piše u slobodnoj formi ? Miljković je odgovorio: Slobodnoj...? Od čega ? Da, od čega ? Slobodnoj od igre, a upravo oslobodjenju od igre strikno teži zapadno društvo kojem se priključujemo. I tu otsutnost igre reflektuje zapadni haiku svojom statičnošću, nepoetičnom ozbiljnošću i jednoličnošču.
Pored svega toga efemernoga, kao što je umetnikova igra, bezobličnost forme onemogućava svojom prevelikom širinom stalno preispitivanje sadržaja i postavljanje nekih jako važnih pitanja, kao što su: da li mi je ova reč baš potrebna ? je li ova formulacija baš dobro nadjena ?
da li sam to hteo da kažem ? šta je zapravo moja tema ? ima li boljih motiva za izražavanje teme ? koja je namera mojih reči ? postoje li i koji su sinonimi ? itd. itd. U širokom bezobličnom zapisu, prva formulacija se obično čini najboljom i otpada ne samo igra već i ozbiljno bavljenje sadržinom. Dajem opet primer moje mitološke pesme:

Tražeći svoje korene
pronadjoh crvenu litvansku
Bogorodicu.

Ovaj skica unutrašnjeg doživljaja je napisana naširoko u formi: 8,9,5. To je prvi spontani zapis koga sam odmah i objavio u Ginyu, pomalo nejasan zbog svoje kategoričnosti iako iz njega izbija istinitost doživljaja i vidi se da ima tu nešto. Haiku trenutak je nastao banalnim povodom, tako kao što i obično nastaju ideje za haiku: tražeći neke porodočne dokumente u nekoj knjizi sam pronašao umetnut crveni grafički list otštampane Bogorodice koju mi je u nekoj prilici poslao na poklon prijatelj-grafičar iz Litvanije. Iznenadjenje, jer bio sam obuzet traženje, nadjenim je stvorilo ideju za ovaj haiku. Medjutim, gornji zapis je prepompezan i možda i patetičan. Nedostajala mu je prava mera ne samo u formi nego i u sadržini ( što je naravno povezano ), a iznad svega nisam bio ubedjen u istinitost zapisa, iako me je u prvom trenutku fascinirala atraktivnost slike. Takodje, višak od 5 slogova govori o toj prepompeznosti ali stvarnog opravdanja nema. U svoj radionici, svevši ovaj zapis na organsku formu haikua morao sam se ozbiljno suočiti sa svim gore pomenutim pitanjima. Rezultat radionice je bio sledeći haiku:

Dal' do predaka
put: crvena litvanska
Bogorodica

Da još dodam za kraj ovog zapisa da je prevodilaštvo jedna od najboljih laboratorija i radionica za haiku, posebno ako se oslanja na fiksnu formu.