Wednesday, October 25, 2017

ХАИКУ РАДИОНИЦА (2) - ШИКИ




Преводи су најбоља редионица. Ево једне Шикијеве песме из 1895:

Загризох каки,
црквено звоно звони:
Хорју манастир.

- - - Масаока Шики (превод: Димитар Анакиев)


Сматра се да је ово први хаику у коме Шикију успева да се уздигне изнад пуког реализма и достигне метафоричност у изразу (вишезначност, одностно "вишак значења"). Место догађања је Нара а звук звона који је Шики чуо долазио је из манастира Тода. Ипак Шики је запиосао Хорју јер је овај манастир био познат по плантажама какија, који је био Шикијево омиљено воће. Хаику је цењен како због своје јукстапозиције (угриз-звук звона) тако и због врло елегантног звука који успева такође и у српском преводу.

"Киго" је каки (јесен).

Monday, October 23, 2017

ХАИКУ РАДИОНИЦА (1)



Димитар Анакиев
ХАИКУ РАДИОНИЦА (1)

ДВА КИГОА: СНЕГ НА ГОРИ СТОЛ

Испед пекаре у Радовљици, у Словенији, једем бурек. Одатле видим највиши врх Караванки, зове се Стол. Дува хладан ветар, коса ми је разбарушена али мени све то из неког чудног разлога прија. Са устима пуним бурека запишем хаику:

На хладном ветру
бурек још укуснији-
снег на гори Стол.

Касније, седећи у ауту гледам у бележницу. Нисам баш задавољан са записаним. Пре свега, видим да песма има два кигоа: “хладан ветар” и “снег”. То значи да није функционално записана, један киго је вишак, значи да одузима простор неком другом садржају. Покушам да заменим “хладан ветар” са “јаким ветром” али видим да ништа нисам добио. Пре свега не знам шта је тема ове песме, зашто сам је записао? Да ли је тема то што волим бурек? Или је тема ветар који буди неке емоције? Или је тема леп поглед на Караванке? Или нешто чега нисам свестан? Зато треба мало медитирати над песмом и открити тему. Јасне су ми две ствари: фраза “снег на гори Стол” је добро нађена и ту промене нису могуће, снег је прави киго. Друга јасна ствар је да бурек у мени буди емоције повезане са Нишом. То ме одмах наведе на мисао да је уживање у ветру повезано са сећањем на нишку кошаву. То је то, значи тема је носталгија. Мало пробајући бројење слогова за разне опције речи, синониме и сл., испадне ова варијанта:

Бурек укусан,
ветар налик кошави-
снег на гори Стол.

Трећи стих је преобрат по којем је јасна тема носталгије. (Има и Стол код Бабушнице зато треба у фусноти нагласити да су ово Караванке, да би тема била јасна. Фусноте су често важне у хаику, односно саставни део хаику уметности).
Постоје ситуације у којима два кигоа у хаику нису проблем. У једној од тих ситуација се догађа то да једна од две симболичне речи са функцијом кигоа претаје да буде киго и функционише као општи симбол, док други остаје локални симбол са функциом кигоа. Ево примера:

Забавни је парк
препуњен нацистима
ове јесени.
- Хошинага Фумио

Ова песма има два кигоа који нису истосмерни “забавни парк” (лето) и “јесен”. Међутим одмах видимо да “забава” ствара драматичну корелацију са речју “нацисти” и да у том односу јукстапозиције “забавни парк” губи функцију кигоа а постаје општи, универзални симбол. Врло оригинална јукстапозиција, уједно дубок политички коментар. Киго је “јесен”.
У случају истосмерних кигоа један је главни, други споредан. Истосмерни кигои се подржавају у значење али сужавају обим садржаја. Ствар је у томе да у двополној хаику песми хумани садржај коегзистира са садржајем из природе. Ако се превелики број речи односи на природу онда не остане превише места за хумани садржај. Треба дакле водити рачуна о економичности изражавања, јер у хаику свака реч мора бити тачно нађена. Ако је у једном хаикуу приближно 7 речи онда на сваку од речи одпадне приближно 15% садржаја. Замислите роман у којем је 15% садржаја погрешно изабрано. Овоме проценту треба додати и асоцијацијске везе које за собом повлаче симболичне речи да би било јасно колико је изузетно важно прецизно одабрати реч.

ЗАКЉУЧАК: Први спонтани записи најчешће нису довољни за квалитетну литературу (не заборавите да је хаику дело литературе!). Записе треба студирати по елементима, врло је важно схватити тему песме тј. шта смо заправо хтели рећи. Форма 5,7,5 слогова обезбеђује оквир унутар којег је могуће анализирати песму и изабирати речи. Симболичне речи тј. “киго” су кључ за успешно изражавање у хаику.

Sunday, October 22, 2017

ПОСТАВЉАЊЕ СРПСКОГ ХАИКУ НА КЊИЖЕВНЕ ТЕМЕЉЕ








Димитар Анакиев
ПОСТАВЉАЊЕ СРПСКОГ ХАИКУ НА КЊИЖЕВНЕ ТЕМЕЉЕ
(Осврт на књигу Јоса Бусон, Цвет дивље руже, Тaнеси, 2016)

Нова књига песама Јосе Бусона у преводу и са коментарима Хироши Јамасаки Вукелића успешан је покушај поправити учињену непревду овом песнику превреднујући његов положај у нашој књижевности, у којој је, захваљујући идеолошком читању хаику поезије Р.Х. Блајта и његовог следбеника В. Девидеа код нас, био представљен готово као другоразредни песник, а свакако непримерно унижен у односу на митологизираног Мацуо Баша.
Већ од почетка деведесетих Хироши Јамасаки Вукелић истрајно ради на превредновању нашег разумевања хаику поезије и то једнако путем нових, експертских превода а такође и издашним стручним тумачењем културног контекста.
Морам рећи да су Хаику новине 1993. основане са истим циљем: борити се против тадашње (а богами и садашње) идеолошке испазности (“зен позерство” као основа поезије) у хаику а за књижевну консолидацију наше хаику литературе. Не знам колико смо у Хаику новинама у томе успели, било је успона и падова, вероватно смо још на почетку, али неки мали кораци напред су сигурно направљени.
Негативан утицај америчке хаику литературе и њених “зен мајстора” сигурно није ишао на руку напорима редакције Хаику новина да хаику консолидију – уместо на идеолошким на књижевним вредностима. Под глобалним утицајем је и наш хаику све више постајао аморфан, безизразан и често без правог садржаја. Борба против шарлатанства у хаику још траје, није га лако победити јер стално мења и гаdеробу и глумце. Књиге превода и коментара Хирошија Јамасакија Вукелића сигуран су путоказ ка озбиљној хаику литератури.
Цвет дивље руже је фасцинантна књига која не може оставити равнодушним читаоца који је иоле заинтересован за хаику тематику. Изузетно квалитетни птреводи чине да се књига не може оставити из руке. Сећам се, први дана када сам отворио ову прелепу књигу записао сам хаику:

Оставим-узмем,
Оставим-узмем, песме
Јосе Бусона.
-Димитар Анакиев

Свакако, стручни културолошки и књижевни коментари су оно што дадаје вредност одличним преводима, омогућавајући дубље разумевање јапанске књижевности и истовремено омогућују домаћем песнику да напредује у вештини писања и разумевања хаикуа. Поређење са Девидеовом (Блајтовом) теоријом хаикуа оставља горак приукус због чињенице да смо тако дуго (више деценија) лутали заведени лажним вредностима - погледајмо пример:

На звоно храна
слетио па заспао
мали лептирић
-Бусон (превод Владимир Девиде)

За тешко звоно
ухватио се и снева
један лептирић
-Бусон (превод Хироши Јамасаки Вукелић)

Ово је један од најпознатијих Бусонових хаикуа. Превод и објашњење које даје Девиде пример су како слаб и површан преводилачки рад (вођен идеологијом, дакле “интелектуални приступ” уместо песничког, без дубљег личног доживљаја и без правог познавања културе) може да упропасти чак и најбоље међу класичним хаику песмама а читаоца наведе на странпутицу (Девидеов превод и објашњење налазе се на стр. 159 књиге Јапанска хаику поезија, Владимира Девидеа, издање Цанкарјеве заложбе, Љубљана-Загреб, 1985) Прави проблем настане када се хиљаде читаоца наведе на странпутицу, а то је странпутица “зеновског” хаику покрета и то је слика нашег хаикуа такође.
Девидеов превод сугерише тему “мир храма” у којем чак и несташни лептирић заспи. Дакле, моћ будизма је толика да мир храма инсекте претвара у цветове. То је слично сликама раја у којима крвождерне животиње заборављају своју нарав и живе са људима и малим, некрвождерним, животињама, овчицама и слично, у срећној заједници - вероватно сте видели такве слике у егзотичним мисионарским књигама? Ево видете дакле, како идеологија злоупотребљава чак и првокласну литературу – једног светског класика - за своје потребе.
У објашњењу овог хаикуа Девиде, доследно, цитира великог ауторитета зен будизма Д.Т. Сузукија, који почиње своје тумачење тврдњом да ће овај хаику тешко схватити неко ко не познаје локални контекст (базично, то је врло слично расистичкој тврдњи да хаику могу да разумеју и пишу само Јапанци). Тврдити да разумевање уметничког дела зависи од познавања локалних обичаја значи негирати универзални карактер уметничког дела, а то даље значи унизити уметника и претворити га у средство одређене пропаганде. У наставку свог коментара Сузуки развија зен будистичку придигу и закључује да је у будистичком храму лептир претворен у цвет и тако постао саучесник у миру кога нуди будизам својим верницима.
Дакле, Блајт-Девиде-Сузуки потпуно игноришу књижевне елементе и тврде да је Бусон овде приказао моћ трансформације креатура природе од стране будистичког учења. На овом месту не могу да се не сетим тврдње јапанског песника Бан´је Нацуишија из једног од његових есеја, да “Блајт уопште није разумео јапански хаику”. Исту тврдњу могао сам више пута чути и од преводиоца Такахаме Кјошија на енглески, Сусуму Такигућија а и многи западни јапанолози, на пример Француз Ален Керверн, мисле исто. Међутим, “неразумети” није исто што и “нежелети разумети”. Када је у питању тако систематично културно деловање, биће да није у питању само обично неразумевање, већ се вероватно ради о идеолошкој злоупотреби литературе.
Погледајмо сада Хирошијев превод. Одмах опажамо две важне ствари: прво је другачији атрибут уз звоно. Атрибут није више “храм” већ “тежак”. Уместо да наше мисли упућује религиозним путем, на “мир храма”, Хироши окреће читаоца ка основном књижевном елементу хаикуа, ка јукстапозицији! (Јукстапозиција није ништа друго него “примитивна метафора” односно “метафора у примордијалном стању”). Наиме, тежина звона и лакоћа лептира постају контрастни јукстапозицијски пар који ствара слику изузетне динамике и уместо зеновске слике “религиозног мира” наједном опажамо да је пред нама слика изузетне драматичности. Дакле драма а не мир је у основи ове песме! Потпуно супротно од онога што тврде Девиде-Блајт и Сузуки!
Уз ову констатацију треба се сетити да су драматичне слике управо једна од најважнијих особина Бусоновог песничког стваралаштва. Присетимо се неких од познатих његових хаику драма, опет у преводу Хирошија Јамасаки Вукелића:

Ка дворцу Тоба
јури пет-шест јахача.
Јесењи оркан.

Даде пастрмку,
а не ушавши, оде.
Врата поноћи.

“Спреми ми конак!”-
викну и мач одбаци.
Снежна мећава.

Могло би се још набрајати и приказивати велико умеће Бусона у изграђивању драматичног контекста унутар тесног простора хаикуа.
Друга ствар коју опажамо је на нивоу глагола: мирно и пасивно спавање је заменило много активније сањање! Наравно, “лептир који сања” је позната алегорија Чуанг Цеа усред које смо се одједном нашли захваљујући компетентном преводу. Како разумети, да је тако велика, грандиозна, културна димензија као што је светски позната алегорија Чуанг Цеа промакла тако великим “стручњацима” као што су Блајт-Девиде и Сузуки? Уместо да говоре о драматичности а познатој алегорији, они тврде да песник пропагира мирно спавање у будистичком храму! Управо скандалозно завођење читаоца на странпутицу!
У свом коментару Хироши наравно наводи алузију на алегорију Чуанг Цеа у којој кинески мислилац релативизира границу између сна и јаве. Из тога Хироши закључује да је ова песма заправо апотеоза песничкој машти коју Бусон уздиже на постамент поетске истине. И ја бих се са тим сложио. Истина о овој песми је много једноставнија и песничкија него што “зен будисти” могу да схвате и желе да прикажу.
Драмаска тензија на релацији тешког звона и крког лептира сугерише краткоћу снова (и живота?) такође.
Могуће је исто тако – да додам са своје стране још једно додатно значење - да овај хаику успоставља и неку врсту (скривене) алузијe на јапанску Илијаду (Хеике Моногатари – “приче о Хеике”) која почиње ударима звона а тематизира Генпеи сукоб крајем 12 века између кланова Таира и Минамото. Поражени клан Таира имао је стилизованог лептира као симбол на грбу своје породице. Кијомори, сурови владар клана Таира, сањао је о потпуној контроли царске куће. Није ли онда лептир на звону управо Кијомори, и Бусон кроз овај хаику упозорава, кроз контраст са тешким звоном које ће сваки час ударити, на краткоћу земаљске власти? Ово значење, иако “локално”, доступно само познаваоцима јапанске историје, такође је могуће, можда је чак и много вероватније од “будистичког” значења о претварања инсеката у цвеће.
Видимо дакле, у закључку, да велика поезија, велики хаикуји, имају многострука значења и по многострукости значења својих песама Бусон је као песник испред Башоа (на памет ми долази само једна Башоова песма која је заиста вишезначна: жаба која ускаче у рибњак). Код свих великих хаикуа имамо једно главно-основно значење и више споредних. Главно значење је због тога главно, што је универзално и његов смисао могу схватити сви људи на планети земљи: они који познају локалне прилике и они који не познају. Споредна значења су локална, немају универзалну димензију, и доступна су само уском кругу познавалаца локалних прилика.
Хироши Јамасаки Вукелић превео је овај хаику тако да истакне главно, универзално значење, споредна значења – исправно - не помиње, јер су маргинална. С друге стране имамо “зеновски круг” ауторитета, чији наш представник је Девиде, који тенденциозно уздиже маргинално (и најмање вероватно) значење у главно значење. Уз то, заради конкуренције Бусона лажном миту створеном око Башоа (Башов песнички имиџ “монаха” проглашава се правом религијом) Бусон се тенденциозно унижава као песник.
Треба ли овоме шта додати? Да ли је аргументација истинито приказана и доследна или аутор заводи читаоца на странпутицу?
Из овог кратког и сажетог приказа видимо како је велики значај преводилачког и критичког рада Хироши Јамасаки Вукелића за превредновање и ревитализацију класичне и модерне хаику литературе и српској али и у другим југословенским литературама. Оваквих примера је у књизи Цвет дивље руже укупно 81 и сви су изузетан преводилачки и културолошки домет, без примера на овим просторима. Предлажем редакцији Хаику новина – да уместо тривијалних превода јапанских класика - у сваком броју објави по 1-2 Бусонова хаикуа у преведу Хироши Јамасаки Вукелића и са његовим коментаром. То би било на линији основне уређивачке политике Хаику новина о постављању српског хаикуа на нове, књижевне темеље.

Sunday, September 10, 2017

STATUE OF LIBERTY



My dog's Statue
of Liberty: a piece of
upstanding shit

- - - Dimitar Anakiev







BLESSING OF THE WALK


Fool moon
sails cloudy sky-
blessing of the walk

- - - Dimitar Anakiev




UNDETECTABLE by Kim Goldberg






"UNDETECTABLE", COLLECTION OF HAIBUN THAT IS REAL (AND UNTIL NOW-ONLY) WESTERN EQUIVALENT TO BASHO'S "NARROW ROAD TO INTERIOR"

(Kim Goldberg, Undetectable, 2016, Pig Squash Press, Nanaimo, BC, Canada)
https://pigsquash.wordpress.com/

A short review by Dimitar Anakiev

"Do not walk the footsteps of the elderly, but ask what they asked for"
Matsuo Basho

There are many Western collections of haibun inspired by Basho's "Oku no Hosomichi" but none of them came close to the artistic achievement of Matsuo Basho. Among others I have read impressive collection of haibun in Croatian "Bijeli cvijet" (White flower), issued 1994 by „Yugoslav Blyth“, Vladimir Devidé and not less impressive book of haibun, A Boy's Season, 2010, by established American haiku poet & editor Cor van den Heuvel. In case of Devidé we find a lot of talent and lack of complexity and inner cohesion while in the case of van der Heuvel we see book written more by will than with talent. "White flower" is quite exciting poetic reading but without bones while "A Boy's Season" offers mainly bones – poetic level is very modest despite 253 haiku poems along 23 pieces of prose.
Differently from Vladimir Devidé and Cor van den Heuvel, Kim Goldberg and Matsuo Basho have many things in common. First of all, both have an authentic approach to life. I doubt that really authentic poetry, authentic art in general, is possible without authentic approach to life. That simply means: accepting the risk of life. Work of Basho and work of Kim Goldberg are direct results of their ability to take risk that creates the dramatic base for their work. Life and work without dramatic base are usually boring or/and artificial. Secondly, both Matsuo Basho and Kim Goldberg, write from clear ideological position, riding the wind of mainstream ideologies of their time and creating a kind of ideological (political) activism. That is quite different from „retro style“ of Devidé, who to some extent tries to imitate Buddhist approach, while van den Heuvel writes from the conservative position of American nationalism, which is, as any nationalism, ideology of provincialism. Comparing ideological backgrounds of these authors we see that we have at work Devidé´s retro-“apolitical“ approach (in its nature conservative), van der Heuvel modest, „politically correct“, nationalism-provincialism, Basho and Kim Goldberg active and universal political posture (we can not say that Basho´s attitude to life was „leftist“ because in his time „left“ politics was not yet conceptually invented but for his historic circumstances introducing Buddhism in his poetry and giving up military service was surely a kind of „progressive“ behavior including poems with messages of pacifism, like his famous „summer grasses“ poem in which Basho express futility of human sacrifice in war). The ideology of Kim Goldberg expressed in the book is clearly liberalism (precisely: social liberalism) interlaced from time to time with fatalism and New Age`s mysticism. In that way Undetectable is deeply rooted in philosophy and literature of Beat Generation presenting in some way itself late and ripe, one of the most beautiful, artistic flower. But let us answer the question stated indirectly by Basho: Do not walk the footsteps of the elderly, but ask what they asked for. So what was Basho asking for? What is Kim Goldberg asking for? Both of them, as any authentic author, ask for the truth of own life and own time, they do not imitate other people and times.
Narrative summary of Undetectable pictures contemporary drama: A woman devoted to liberal and full-blooded life in her youth faces later the consequence of own careless behavior in Hepatitis C infection. After decades of illness she went through a 12-week cure with extremely expensive medicine... From these two lines, a film script can be written, novel or... collection of haibun. Kim wrote a diary of healing in the form of haibun interlaced with many topics related and (seemingly) unrelated. Waiting for the LAB result “undetectable“ she tells the stories of many other undetectable things, for example in people’s history of Nanaimo where she lives – crimes of racial discrimination, which are one of her favorite topic. In her thoughts she faces situations when she may have been infected with the virus. In the form of haibun, she poses questions vital to human life. But before all, her attitude to the virus she is infected with – and she is fighting against - is deeply one of genuine haiku poet. That means she shows sympathy to the virus exposed to heavy drugs, she suffers for massive killing of viruses inhabiting her cells and with whom she spent decades in co-existence. That is the standing point of genuine haiku poet respecting – being emotionally connected with - all kinds of life. I remember haiku written by Japanese poet Tohta Kaneko when he was diagnosed with brain cancer. Watching the X-ray picture of his brain with cancer, he wrote:

An autumn crab
within the light
in my brain

Following are some of the topic (or themes) explored in Undetectable: survival instinct (race), knowledge, rhythms of life, immortality, illusion (simulacrum), co-existing realities, finding oneself (lost & found), unknown, historic perspective, drug´s effects, undetectable, being a patient, pull of forest, racial discrimination (Chinese miners), drug policy, killing, place of science in one´s life, crimes against Natives, killing (barred owl), dream, consequences of acts, stereotypes, boundary, side effects, ecology (massive killing of whales), prediction (superstition), political discrimination and crimes against Japanese-Canadian citizens during WW2, fatalism, New Age interpretation, meaning of words, mother, crimes against Natives, reconsideration, killing (bladderwort), cure, side effects, death (Douglas fir), overrated brain, family, morality of science, social justice, ... It is clear that such richness and complexity of presented topics offer to reader much broader and much deeper experience of life and culture than we usually get from Western writers of Japanese forms. Kim Goldberg uses personal drama to ask big questions of our being and she did it without making any compromise. That is what serious writers and poets do. That is what Basho did. And not many Westerners writing haiku and related forms. Kim Goldberg made gigantic literature of haibun again – what give us a great hopes for the future. No doubt Kim is engaged writer and poet, one of the few real leftist in the world of haiku. Her writer´s skill is evident, her talent to lead complex dramaturgy too but before all she is a talented poet. The level of her haiku poems is much bigger than we usually see in haibun, much higher than in two above-mentioned works of respected poets. Her numerous haiku poems are written with easiness (Basho would say karumi) and are full with fresh poetic ideas. In Undetectable, with 86 pieces of prose, she attached 156 poems of significant quality. Let us finish this short review with a few Kim´s haiku from the book:

from the unseen heart
of the cottonwood tree
a small bird sings

clouds vanish
behind condominiums
emerge as geese

english ivy-
invasive species strangling
our big-leaf maple

Wednesday, July 12, 2017

LOTUS HAIKU CONTEST 2017 – RESULTS AND EXPLANATION



I was honoured to read and evaluate around 1000 poems by 180 authors from 36 countries and 6 continents. These data show the importance of this contest. The variety of poetic styles and a large number of quality realisations have made me give awards in two cathegories and add another award for the best haiku string. I commended about fifteen haiku as well. The first category is “haiku in classical style” – that’s the style which originates from the time of the rise of Buddhism in Japan that cherishes harmony with nature; the main poetic marks of this harmony are the form of 5,7,5 syllables, “kigo” and primitive metaphore (juxtaposition). Typical narrative strategy of classical haiku is “shasei” (objective sketch).


The second cathegory is “haiku in contemporary style”; that is haiku which is closer to western tradition of expressing, where we have a human in the centre of expression, often in disharmony with nature. The characteristics of this style are the use of methaphores and abstract therms (key words) instead of “kigo”. Typical narrative strategy of contemporary haiku is allegory.

In both cathegories I respected the rights of authors to have ”poetic freedom” (licentia poetica), which has exhisted both in Europe and Asia as an institution since ancient times and leaves each poet freedom in choosing poetic means and style of expression. A poet is neither ordered nor forbidden to do something, they don’t have to know cultural boundaries, neither their own nor of the others. In the places where elements of the cathegories intertwine, my key criterion was attitude towards nature (harmony or disharmony, presence or absence of 5,7,5 rhythm or of “kigo” as a topic of the poem).

In the evaluation of poetic values the first criterion I sticked to was the principle of “surplus of meaning” established by Basho. This principle means nothing else than use of metaphoricity: complexity and eloquence of a metaphore. The second criterion was originality i.e. “poetry sincerity”. This third criterion is usually the most important because the poem immediately shows its face to the reader. Here are the results:


CLASSICAL STYLE HAIKU

1. prize

yellowed leaves
around the corner
of the bombed street

Dietmar Tauchner (Austria)



Paralel existance of two worlds, which are next to each other, natural harmony and chaos of war is cognition which overwhelms us strongly and disturbingly. On that basis, this haiku is similar to a famous haiku written by Watanabe Hakusen from 1939. They describe events in the similar place – a hall and a street:


In the dark
at the end of the hall
the war stood

Watanabe Hakusen (1913-1969)

In the Hakusen’s haiku the war is a personified in a hooligan who is lurking from the dark. The comparison with Tauchner’s haiku is good for making difference between “gendai” style (contemporary style) of Watanabe Hakusen and the classical style by Dietmar Tauchner. As a base of his expression, Hakusen uses allegory with a personification in its centre. Dietmar Tauchner, on the other hand, uses primitive metaphore (juxtaposition) in which he statically compares the images of war with those of nature.

In the Hakusen’s haiku, there is no ”kigo”, but instead of it we can find the main topic, an abstract “key word” – war.
It is usualy ment that western haiku poets didn’t know how to use “kigo” whereas in the example of the winning poem in classical style we see that it is not always the truth. Dietmar Tauchner uses the kigo “fallen leaves” to emphasize the image of war. This phrase stands at the same time in the counterpoint with war, because it is the image of nature as well. On the other hand it emphasizes dying – dry leaves are the image of piled trunks. This is a deep haiku which leads our thoughts in many directions.

2. prize

Children’s pool
swaying on the silence
a ball and the moon

Klaus-Dieter Wirth (Germany)

Judging by all elements, this is a classical haiku: 5,7,5 syllabuses, primitive metaphore (juxtaposition) of a ball and the moon, objective sketch (shasei) according to the way of narration. Kigo is “swimming pool”(summer) and it looks as if the haiku was written by Yamaguchi Seishi, who was famous for enriching classical “saijiki” using words from modern world (such as swimming pool, fence, etc). All the beauty of classics is easily seen: elegant lightness of expression, charmonic rhythm dominated by symmetrical asymmetry (golden cut), charming quiet tones. The message is Buddhist as well: there is no difference between a ball and the moon in children’s world. That is the image of enlightment. One should become a child again so that they would really be able to see the world.
3. Prize

Harmless bugs–
rescuing them while cleaning
the swimming pool

Franklin Magalhaes (Brazil)


If ,in the previous poem, swimming pool was the scene of idyllic image, in this poem from Brazil, swimmimg pool is the scene of idyllic
action of saving (harmless) bugs. Unlike other monotheists, Buddhists are not above their animals in therms of theology. That’s why Isa grieved for flies and thus we should save bugs, especially if they are harmless. Harmless beings are symbol of Buddhism. That’s why narrative of this poem is educative, similar to Basho’s pointing to a little harmless being by the road: a mointain violet.

Commendations:

No mountains
left to climb
oh, little snail.
Ernesto P. Santjago (Philippines)

Play for my soul
tonight,
oh crickets

Zorica Cardasevich (Germany)

Something leaves
Something remains…
The wind passes by the stones

Dadvid Rodrigues (Portugal)


homecoming –
the house of ancestors
only a memory

Minh-Triet PHAM (France)

Summer evening…
A timid deer pauses
To sniff the fool moon

Kate A. Simond (France)

twilight
the sky again becomes
a part of the ocean

Аnna Mazurkiewicz (Poland)

Christmas Eve:
chicks in the incubator
calling for their mother.

Branislav Brzakovic (Serbia)




HAIKU IN CONTEMPOIRARY STYLE


1.Prize

Nothing matters more
than that never happened –
easter morning

Jim Kacian (USA)



This Easter haiku was written by an Atheist, that’s why we notice a criticism of gullibility, that is typical for human kind and a slight dose of sneering as well. And how it comes that something that didn’t happen can become so important to a man that he begins to celebrate it regularly in the form of an obvious rithual lie that we all accept? That is an interesting anthropological and phenomenological question but it doesn’t exhaust the meaning of the poem. A hidden meaning suddenly arises from the poem:”something that didn’t happen” - if we deeply think about this, we see that it means – the future, indeed. And a man has nothing more important in his life than his future; we now suddenly realize that the very future, mentioned nowhere in the poem, is the hidden topic of this haiku. This is a poem for contemplation.

2. prize

crazy wind –
some of the kid in me
turns into dandelions

Lavana Kray (Romania)

3.prize

Graveyard
a large bedroom
with no snoring

Joze Stucin (Slovenia)

Here we have a grotesque, a typical pagan expression, which mocks death – the same death that we usually regard seriously and with respect. Even though humor in Japanese haiku common, grotesque is a rarer form and it almost doesn’t exhist in the West. Many mystic poems about graveyard have been written so far, but this grotesque which comes from mountainous Tolmin, seems to be very fresh and exhilarating.



Commendations:


August rain…
dizzy
in this distant future

Zinovy Vayman (USA)

an abandoned park
the weeds are prettier
than the flowers

Stanka Boneva (Bulgaria)


looking
the migratory bird route –
refugee camp

Dan Iulian (Romania)


Lighted shop window –
in front of all these shoes, no
you are not alone in the night

Jean Antonini (France)


you stand on the threshold
but your eyes
are walking towards me

Cveta Omila (Bulgaria)


Summer rain
inhale exhale
earth scent
Аndrijus Luneckas (Lithuania)


violent wind
through the closed window
Venus enters
Ivanka Konstantino (Slovenia)


Spring hills
walking around
orange colour
Kiyoshi Kawashima (Japan)



THE AWARD FOR THE BEST HAIKU STRING

Dušan Stojković (Serbia)

TO MY TOMCAT (2000-2017)


My tomcat went down
like the last
pale sun ray.


We didn’t remove
the tomcat’s bed because
he was in our heart.


The glass from which
he lapped up water
is now mine.


There used to be
North, West, East and South –
now – the fifth direction.


Seventeen deaths
met in one
small body.


In each corner
one small meow –
boom in my heart.


Sincere love between the man and animal is not understood by Christianity. However, that love perhaps may save the world, which is driven to perdition by man’s lordship and nobility.




In the Radovljica, near confluence of the Rivers Sava Dolinka and Sava Bohinjka:

Croaking frogs –
a fat one immediately
joined them.

Dimitar Anakiev, 07.05.2017




ЛОТOСОВ ХАИКУ КОНКУРС 2017
-РЕЗУЛТАТИ И ОБРАЗЛОЖЕЊЕ-

Била ми је велика част да прочитам и оценим око 1000 песама 180 аутора из 36 земаља са 6 континената. Ови подаци говоре сами за себе о значају конкурса. Разноликост песничких стилова и велики број квалитетних остварења натерали су ме да поделим награде у две категорије и томе додам још и награду за најбољи низ хаикуа а петнаестак хаикуа је међу похваљенима. Прва категорија је “хаику класичног стила” - то је стил настао у време успона Будизма у Јапану који негује хармонију са природом; главне поетске ознаке ове хармоније су форма 5,7,5 слогова, “киго” и примитивна метафора (јукстапозиција). Типична наративна стратегија класичног хаикуа је “шасеи” (објективна скица).
Друга категорија је “хаику савременог стила”; то је хаику ближи западној традицији изражавања, са човеком у центру израза, често дисхармоничан са природом а уместо “кигоа” употребљава апстрактне појмове (“кључне речи”) и метафоре. Типична наративна стратегија савременог хаикуа је алегорија.
У обе категорије поштовао сам ауторско право на “песничку слободу” (licentia poetica) која у Европи и Азији постоји као институција већ од антике и које сваком песнику оставља слободну вољу у избору поетских средстава и изражајног стила. Песнику се незаповеда нити забрањује, песник не мора да познаје културне границе, ни своје, ни туђе. Тамо где се елементи категорија преплићу кључни критерујум ми је био однос према природи (хармонија или дисхармонија, односно присуство или одсуство 5,7,5 ритма или “кигоа” као теме песме). Веома апстрахујући можемо рећи да је “класичан хаику” заправо монотеистични хаику (Будизам, Хришћанство, Ислам, Јудаизам), док је савремени хаику-пагански.
У вредностној евалуацији песама први критеријум ми је био од Башоа успостављени принцип “вишка значења” а то не значи ништа друго него метафоричност: комплексност и речитост метафоре. Други критеријум ми је био оригиналност, односно свежина израза (идејна и сликовна инвенција) и трећи критеријум ми је био јединство израза и живота, односно “поетска искреност”. Овај “трећи” критеријум је често први, јер песма у првом контакту читаоцу одмах покаже своје лице. Ево резултата:

ХАИКУ КЛАСИЧНОГ СТИЛА

1. награда:

пожутело лишће
око угла
бомбардоване улице
Дитмар Таухнер (Аустрија)

Паралелно постојање два света, природне хармоније и хаоса рата, од којих је један одмах ту иза угла другог, је спознаја која нас снажно и узнемиравајуће обузме. По томе је овај хаику веома сличан славном хаику Ватанабе Хакусена (Watanabe Hakusen) из 1939 године а слично им је и место догађања-ходник, односно улица:

У мраку
на крају ходника
стајао је рат
Ватанабе Хакусен (1913-1969)

У хаику Ватанабе Хокусена рат је персонификован у хулигана који вреба негде из мрака. Поређење са хаикуом Дитмара Тахнера је добро да би се уочила разлика између “гендаи” стила (савременог стила) Ватанабе Хакусена и класичног стила који користи Таухнер. Ватанабе Хакусен као основу свог израза користи алегорију у чијем центру је персонификација. Дитмар Таухнер, напротив, користи примитивну метафору (јукстапозицију) у којој се статично пореде слика рата и слика природе.
У хаику Ватанабе Хаикусена нема “кигоа”, већ је уместо њега, главна тема, апстрактна, “кључна реч”- рат.
Обично се сматра да западни песници не знају да користе “киго” а на примеру победничке песме класичног стила видимо да то није увек тако. Дитмар Таухнер користи киго”опало лишће” да истакне слику рата. Ова фраза истовремено стоји у контрапункзу са ратом, јер је слика природе, с друге стране она истиче умирање, суви листови су заправо слика нагомиланих трупала. Дубок хаику који наше мисли води у различитим правцима.

2. награда

Дечији базен:
њишу се у тишини
лопта и месец
Клаус-Дитер Вирт (Немачка)

Ово је по свим елементима класичан хаику: 5,7,5 слогова, примитивна метафора (јукстапозиција) лопте и месеца, објективна скица-шасеи (shasei) по начину нарације. Киго је “базен” (лето) и изгледа као да је хаику написао Јамагући Сеиши (Yamaguchi Seishi) познат по томе што је класични “саиђики” (saijiki, речник кигоа) обогаћивао изразима из модерног света (као што су “базен”, “перда” итд.) Сва лепота класике лако је видљива: елегантна лакоћа израза, хармоничан ритам којим доминира симетрична асиметрија (златни рез), шармантни тихи тонови. И порука је врло будистичка: у дечијем свету нема разлике између лопте и месеца. То је слика просветљења. Треба поново постати дете да би се свет заиста видео.

3.награда:

Безопасне бубе –
спашавам их
док чистим базен
Франклин Магаљауес (Бразил)

Ако је у претходној песми базен био поприште идиличне слике у овој песми из Бразила је базен поприште идиличне акције спашавања (безопасних) буба. Будисти нису издигнути изнад животиња у својој теологији, за разлику од других монотеиста. Зато је Иса туговао за мувама и зато бубе треба спасити, посебно ако су безопасне. Безопасна бића су симбол Будизма. Зато је наратив ове песме поучан, сличан Башовом указивању на једно мало неугледно и безопасно биће крај пута: планинску љубучицу .

Похвале:

ни једна планина
не оста за пењање
о, мали пуже
Ернесто П. Сантјаго (Филипини)


Свирајте ноћас
за моју душу
о, зрикавци
Зорица Чардашевић (Немачка)


Нешто одлази,
нешто остаје...
ветар пролази поред камења
Давид Родригез (Португал)


Повратак –
кућа предака
само сећање
Мин-Тре-Фом (Француска)


Летње вече...
стидљиви јелен застаја
да оњуши пун месец
Кејт А. Симонд (Француска)


сумрак
небо опет постаје
део океана
Ана Мазуркиевич (Пољска)


Божићно вече:
у инкубатору пилићи
дозивају мајку
Бранислав Брзаковић (Србија)



ХАИКУ САВРЕМЕНОГ СТИЛА

1. награда

ништа није важније
од онога што се није догодило –
Ускршње јутро
Џим Кејшн (САД)

Овај ускршњи хаику је писао атеиста, зато у њему примићујемо критицизам лаковерности, тако типичне за људски род, а такође и благи подсмех. И заиста, како нешто што се сигурно није догодило, може човеку бити тако важно, да чак приступа редовном слављењу наводног догађаја у форми очигледне ритуалне лажи на коју сви пристајемо? То је занимљиво антрополошко и феноменолошко питање али значење песме се не исцрпљује са њим. Из песме изненада израња скривено значење: “оно што се није догодило” - ако се дубоко замислимо - заправо означава - будућност. А човек заиста нема ништа важније од будућности и наједном схватамо да је баш будућност, нигде поменута у песми, скривена тема овог хаикуа. Песма за контемплацију.


2.награда:

луди ветар –
дете у мени
претвори се у маслачке
Лавана Крај (Румунија)

У овој песми кипи од метафора. Почиње са персонификацијом лудог ветра у првом стиху. Овај мађионичар даље се развије а алегорију у којој, прво, у другом стиху, претвара песникињу у дете, а затим, у трећем стиху, дете се претвара у маслачак. Ова песма стилом нарације (алегорија) спада у савремени хаику док тематски остаје у кругу природе али та природа није хармонична природа Будизма веч магична, витална, природа паганизма. Тема песме је кључна реч “дете”, две киго речи “ветар” (цела година) и “маслачак” (пролеће”) су само мотиви.


3. награда

Гробље
велика спаваћа соба
где се не хрче
Јоже Штуцин (Словенија)

Овде на делу имамо гротеску, тако типичан пагански израз, који се овде изругава смрти, оној истој смрти коју обично доживљавамо озбиљно и са поштовањем. Иако је хумор у јапанском хаикуу честа појава, ипак се гротеска ређа форма а на Западу је готово нема у хаикуу. О гробљу је написано стотине мистичних песама али ова гротеска, која долази из брдовитог Толмина, делује изузетно свеже и развесељавајуће.


Похвале:

Авустовска киша…
омамљен
у овој далекој будућности
Зинови Вајман (САД)


напуштен парк
коров лепши
од цвећа
Станка Бонева (Бугарска)


гледам
пут птица селица –
избеглички камп
Дан Јулијан (Румунија)


Осветљен излог –
пред свим овим ципелама
ниси сам у ноћи
Жан Антонини (Француска)


на прагу стојиш
али твоје очи
корачају ка мени
Цвета Омила (Бугарска)


летња киша
удахни издахни
мирис земље
Андријус Лунецкас (Литванија)


јак ветар
кроз затворен прозор
улази Венера
Иванка Константино (Словенија)


Пролећна брда
Наранџаста боја
Хода около
Кијоши Кавашима (Јапан)




НАГРАДА ЗА НАЈБОЉИ НИЗ ХАИКУА


Душан Стојковић
МОМ МАЧКУ
(2000–2017)

Зашао мачак
попут  последњег бледог
прамена Сунца.


Нисмо склонили
мачков лежај јер он би
у нашем срцу.


Чаша из које
лапташе свежу воду
сада је моја.


Север и запад
и исток и југ беше.
Сад – страна пета.


Седамнаест се
смрти одједном сложи
у мало тело.


У сваком углу
по један мјаук мали.
У срцу тутањ.


Последњи поглед
попут шапе што трне.
У срцу сад трн.




У Радовљици, крај ушћа Саве Долинке и Саве Бохињке:


Жабе крекећу-
одмах им се придружи
једна дебела

Димитар Анакиев, 07.05.2017